SVAKODNEVNA DUHOVNOST: Zahvalnost u srcu (Σέρβικα,Serbian)
23 Μαΐου 2009
Sveti Apostol Pavle u Prvoj Poslanici Korićanima kaže: “Blagodarim neprestano Bogu mojemu za vas, na blagodati Božijoj koja vam je data u Hristu Isusu” (Kor.1:4). Beleška u našem pravoslavnom priručniku, koja objašnjava ovaj Biblijski citat kaže: “Ništa nije toliko drago Bogu kao naša zahvalnost za Njegovu milost prema nama i bližnjem našem.”
Ova kratka napomena veoma je važna, jer nam objašnjava da zahvalnost srca rađa ljubav i pokazuje nam put ka Gospodu. Kada počnemo da osećamo Božiju ljubav,upećemo da osetimo i prepoznamo pozitivne promene u nama. Bog koji je stvorio svemir( tj. nešto iz ničega) dao je život svemu, pa i nama. Mi postojimo po promislu Njegovom. Kao naš Stvoritelj, Bog nam daje sve neophodno za životnu radost i zadovoljstvo. Međutim, On nas ninašta ne prisiljava.Mi imamo potpunu slobodu da govorimo, radimo, samostalno mislimo…On hoće da mi imamo tu slobodu i On nam je ne uskraćuje čak i ako se odlučimo da ga se odrekenemo.
Bog hoće da ga mi ljubimo,ali da ljubimo i bližnjega svog. Bog zna da ljubav prema Njemu i bližnjem našem jeste ključ unutrašnjeg mira. Ta ljubav je temelj za život ispunjen radošću; život bez briga i strahova. Da bismo to ostvarili, Gospod od nas traži samo jednu žrtvu, a to je da uzmemo krst naš i da ga sledimo. “Ako hoće ko zamnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i zamnom neka ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga”(Mat.16:24-25). Ova zapovest znači da pratimo Gospoda i da se neprestano borimo protiv naših grešnih sklonosti, kako bismo živeli u radosti i miru. Uprkos činjenici da je On naš Stvoritelj, Gospod je sebe prineo kao žrtvu, da bi otkupio grehe koje smo mi počinili onda kada smo ga se odrekli. Gospod je pretrpeo raspeće i smrt na Krstu da bi nas izbavio, da bismo pobedili greh i da bismo naše živote ponovo usmerili ka Njemu.
Naše ogrehovljeno biće teško može da razume Božiju ljubav i nesebičnost. Verujem da tu ljubav najlakše možemo opisati i približiti kroz primer roditelja. Ljubav naša prema deci našoj je nesebična. Mnogi od nas bi učinili sve da svoje dete zaštite. Mnogi roditelji bi dali i sopstveni život za spasenje deteta od opasnosti. Ali uprkos ovoj velikoj roditeljskoj ljubavi, nama je lako da izgubimo strpljenje, da se razgnevimo i da prema našoj deci budemo vrlo grubi…čak i pored najboljih namera. Pokušaj da se savršena i smirena ljubav Hristova objasni i dočara može se dopuniti sledećim: Trebalo bi da smo stalno i u potpunosti usresređeni na sadašnji trenutak; trebalo bi da se zalažemo za dobrobit bližnjih svojih… Ali, to je često izvan moći naše ljudske prirode, zbog grehova naših.
No ipak možemo krenuti ka tom stanju kroz duhovno uzrastanje.Znak uzrastanja u ljubavi Hristovoj jeste osećaj zahvalnosti prema Gospodu za sve što nam je dao u životu, bez obzira na poteškoće sa kojima smo se na tom životnom putu susretali. Kada dođu momenti da mi iskreno osetimo zahvalnost prema Gospodu u svome srcu, mi naše misli usmeravamo suprotno od naseg “ja” (tj. nas samih), mi usmeravamo naše misli ka Bogu. To je početak našeg duhovnog uzrastanja. Za Boga nema ništa milije od te naše zahvalnosti-zahvalnosti za ogromnu milost koju nam svakodnevno ukazuje…jer Bog zna da, kada smo mu zahvalni, mi smo otovreni da razumemo, primimo i da prenesemo drugima Njegovu ljubav koja je svuda prisutna. Zahvalnost u srcu omogućava nam da razumemo ovu ljubav u sve većoj i većoj meri.
U jednom biblijskom tekstu kaže se da srce nije samo organ koje kuca u našim grudima. To je srž našeg bića, naše ličnosti. “Heart” je engleska reč za srce, ali siromašna da bolje objasni šta su autori Novog Zaveta želeli da kažu kada su pisali o srcu. Starogrčka reč, koju su Sveti Oci koristili u ovom slučaju, jeste “nous”. Engleski jezik nema pravu reč koja bi mogla da opiše značenje ove reči. Ta reč se odnosi na najdublji deo našeg bića,našu bit, suštinu koju je u stanju da primi naša duhovna percepcija. “Nous” je naša veza sa Bogom, koja je postala pomračena zbog grehova naših. Sve što radimo Gospodu na slavu, pomaže da “nous”, ili srce naše, obnovi tu pomračenu vezu sa Gospodom. Mi poklanjamo naše srce Gospodu u Svetoj Evharistiji.
Reč Evharistija potiče od Grčke reči koja znači- zahvaljivati. Molitveni život a i priprema za Sveto Pricešće tokom posta jesu krajnji izraz naše zahvalnosti Gospodu. Kroz Evharistiju mi se sjedinjujemo sa Hristom. Sveti Jovan Damaskin kaže:
“To se zove zajedništvo, jer kroz Svetu Evharistiju ostvarujemo zajednicu sa Hristom, ali i zajednicu jednih sa drugima, jer pričešćujući se mi postajmo jedno telo i jedna krv Hristova.” To se posebno manifestuje u našoj težnji da ne osuđujemo, da imamo više strpljenja sa drugima,da dajemo milostinju…..To je zaista ono šta Gospod želi od nas. Bog u Svetoj Tojici prebiva i prisutan je u svakoj zajednici koja živi u ljubavi i slozi. Bog nas je stvorio da svedočimo i budemo deo te ljubavi. Zato nam On kaže u Svetom Pismu, da je naveća zapovest: Ljubi Boga i bližnjeg svoga… A ta savršena ljubav počinje sa zahvalnošću u srcu.
(Majkl Haldas je autor ovog članka. On je pisac koji je objavio mnoge kraće novele i romane. Trenutno predaje veronauku učenicima srednje škole pri Grčkoj pravoslavnoj crkvi Svetog Georgija u Merilendu. Piše udžbenike za religijsku nastavu. Sa svojom porodicom, suprugom i kćerkom, živi i radi u Americi.)
Prevod sa engleskog Prof. Bojana Popović
