DEČAK I MONAH – nastavak
18 Οκτωβρίου 2009
Bio je sumrak. U svoj svojoj iznemoglosti prošaputao sam: “Gospode pomiluj i spasi”…I kao Božijim promislom poslat pojavio se preda mnom starac, duge sede brade u crnoj mantiji. Nisam mogao čuti šta govori…ali i danas pamtim oči tako tople, blage i njegov ohrabrujući osmeh. Znao sam da ću preživeti brodolom.
Probudio sam se u strahu. Slike moje dugočasovne borbe sa pobesnelim morem bile su mi još uvek pred očima. No zraci toplog sunca padali su mi na lice i vraćali me u stvarnost. Koliko dana je prošlo od mog otisnuća na pučinu? Ležao sam na slamenoj asuri, pred trošnom daščarom licem okrenut prema plavom moru koje se prostiralo u daljini. I samo što sam pokušao da se pridignem na ruke i oslonim na još umorne noge osetio sam ruku na svom ramenu i blagi pozdrav: “Pomaže Bog momče…sad sedi, sedi… još će ti trebati odmora.”
Susreo sam se sa poznatim očima…plavim kao pučina mora u daljini. Zaustio sam da pitam gde i kako sam se našao na obali ali tihi glas već je mi je davao odgovor:” Poželi čovek da se otisne na daleku pučinu i da krene u životnu avanturu…ali na pučnini nas najčešće dočekaju opasne morske zveri. Nepromišljen čovek može lako da nastrada. Našao sam te na obali, mokrog do gole kože i nepomičnog. Samo čudom Božijim si izbegao oštre stene i sigurnu smrt. Od kuda dolaziš…?”
Nisam znao šta da mu odgovorim…pamtim samo da sam tog subotnjeg jutra krenuo u avanturu iznajmnjnim brodićem. Sam, nošen mladalačkim poletom i nepromišljnošću krenuo sam bez svrhe i cilja tek da bih osetio draži mora i talasa. Bilo je lepo subotnje jutro, bez daška vetra i ništa nije nagoveštavalo dolazeće nevreme. A onda me je iznenada ponela bura. Izgubio sam sve orjentire. Kompas više nije radio. Sećam se samo jakog vetra koji je silovito duvao i bespomoćne lađe koja je nošena od talasa do talasa najednom udarila pramcem o nešto jako visoko,.. o stenu valjda. U hladnoj i nemirnoj vodi grčevito sam se borio da se održim na površini, da ne potonem. U duši ispunjenoj strahom koja je gledala smrti u oči, ponavljao sam: ”Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog…Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog…
Ne znam sta je starac video na mom licu, ali je moje misli prekinuo rečima:
“Mora da si se dugo borio sa nemirnim morem. Videli smo olupinu broda…ali je prazna. Nismo našli nikoga osim tebe, mada smo celu noć pretraživali pristupačne delove obale. Spavaj, spavaj…sutra ćeš već biti bolje.”
Kada sam se probudio sledećeg dana, sunce je visoko odskočilo na nebu. Starac je radio nedaleko od mene. Nalik terasama, spuštala se u stepeničastom nizu mala bašta puna raznog povrća. I dok sam se približavao tom starcu razmisljao sam…”ko je on i gde je Bog blagovoleo da me bura donese?” Starac nije moga čuti moje korake, ali kao da je osetio moj dolazak. Ostavio je na baštanskoj leji drvenu alatku nalik pijuku i sa osmehom mi prišao :”Bog blagoslovio!” Poljubio sam njegovu desnicu i osetio takvu snagu i radost da mi se činilo da mogu poleteti.
Seli smo pod krošnju stare masline… Nisam znao odakle da počnem priču o sebi, a činilo se da je starac o meni već sve znao. Sve je počelo jednog prolećnog podneva kada sam kao student prve godine medicine posetio državnu bolnicu u gradu gde sam živeo i studirao. Gledajući u lica bolesnika mislio sam o životu i postavljao iznova sebi pitanje: “Koja je svrha živeti ako posle svega nastupi mračna smrt?” Tražio sam u raznim knjigama odgovore na mnoga moja pitanja ali literatura koju sam konsultovao bila je prepuna nejasnih filozofskih pojmova a moje nerazumevanje istih još više je budilo moja interesovanja…da saznam, da pronađem odgovor. Dugo sam u tom traženju lutao a onda, bez objašnjenja i povoda krenuo sam u Crkvu nedeljom i praznicima. Moja duša je nalazila pribežište, svoju mirnu luku u koju je iznova i iznova spuštala svoje sidro daleko od gradske vreve. Počeo sam da nalazim radost daleko od mračnih klubova gde su svi moji prijatelji rado odlazili. Nalazio sam radost u Bogu i molitvi.
I sada, evo me ovde, promislom Božijim, skoro izgubljen a ipak na sigurnom u društvu staca Antonija, kako sam kasnije saznao da mu je bilo ime.
“Sa kim si bio na brodu? Odakle dolaziš? Gde su ti roditelji?”
Sve sam mu potanko ispričao, da sam student medicine i da sam sam u potrazi za avanturom krenuo ni sam ne znajući kuda. Moji roditelji bili su siromašni seljaci. Otac je bio ribar, a majka je brinula o kući i deci. Nas četvoro braće i dve sestre majka je vaspitavala najbolje što je znala i umela. A onda, jedne zime samo je sklopila svoje brižne oči. Otišla je iznenada put nekog drugog boljeg života o kome ja nisam imao nikakvu predstavu. Otac je preuzeo brigu o nama. Stasavali smo i nikada nismo izneverili njegove nade. Poštovali smo ga i brinuli se o njemu do poslednjeg damara njegovog teškog ovozemaljskog života. Kasnije, svako od nas je otišao svojim putem. Sestre su se poudavale, braća poženila, a ja kao najmlađi išao od jednih do drugih. O meni su brinuli svi po malo sve dok nisam stasao da mogu sam zaraditi koricu hleba.Radio sam u magacinu brodogradilišra i završavao fakultet. Starcu sam dao do znanja da za mene odavno više nije imao ko da brine.
“U četvrtak iz našeg pristaništa kreće trgovački brod ka Istoku. Krenućeš njime i bićeš I gradu do večeri. Molim te očinskom molbom da sa sobom poneseš moju rukodelju – drvene kašike koje ćeš predati mati Dionisiji čiju ću ti adresu dati. Ona će već znati šta sa njima valja činiti. Ne zaboravi da svakodnevno, do poslednjeg daha, zahvaljuješ Bogu na ogromnoj milosti što je blagovoleo da ti produži ovozemaljski život. Ispravljaj se i uzrastaj duhovno.E da bi se i drugi primerom tvojim učili veri i pobožnosti.”
“Ja o veri tako malo znam” odgovorio sam. “Jedino što sa sigurnošću osećam jeste mir ovog svetog mesta i želju da ovde zauvek ostanem.”
“Život na ovom mestu nije ni malo lak. Još uvek si mlad, moj dragi prijatelju. Vrati se i završi započeto. Ako Bog bude blagovoleo, ti ćeš se ovamo ponovo vratiti.”
Naredni dan proveli smo u dušekorisnim razgovorima. Starac nije govorio bez razloga. A ja sam se bojao da ne narušavam njegov ustaljeni mir i stalnu molitvu, pa nisam ništa govorio poštovajući njegovu ćutljivost. Ono što sam sa starcem doživeo i dok smo ćutali ne mogu i ne umem pretočiti u obične ljudske reči. Osećanja u srcu i duši su mnogo jača od pera i slova, a ljubav koju sam osetio i primio može posedovati i podariti drugom samo jedan odan Božji podvižnik, neko ko se godinama borio sa iskušenjima…neko ko se godinama odricao od sebe i svega ovozemaljskog. Starac je kroz višegodišnji pokajnički plač i skrušenu molitvu zadobio mnoge blagodati a iznad svega mudrost koja me je godina kasnije vodila kroz život kao najsjanija zvezda vodilja.
Još od prvog jutra starac se trudio da me nauči sledećem jer je video moju lenjost koja je gotovo išla do mrzovolje.
“ Odmah po ustajanju”, govorio mi je starac, “sve svoje misli uputi na Boga. Šta ima vrednije i važnije od misli na našeg Tvorca? Pored naših fizičkih očiju treba da probudimo i naše duhovne oči te da ne mislimo o ovozemaljskim dobrima nego o Bogu – Tvorcu neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Po buđenju bez odlaganja prekrsti se i kaži:”U ime Oca i Sina i Svetoga Duha” a zatim Isusovu molitvu: ”Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomluj me grešnog.” Ustaj iz kreveta brzo jer što duže odlažeš ustajanje to će ti ono biti još teže. Naše telo je kao lenjivi sluga te voli da se izležava i da odmara. No ti se suprotstavi takvim željama tela. Po ustajanju umij se i brzo obuci u pristojnu odeću. Iako sam u sobi neophodno je da se odmah obučeš jer tvoj Anđeo Čuvar i Gospod su uvek prisutni. Zapamti to, uvek! Jedino ako ih mi sami, svojim ponašanjem, ne oteramo od sebe. Pristojna odeća je neophodna iz sledećih razloga: nećes uvesti druge u iskušenje svojom nepristojnošću i izbećićeš osećanja koja može da ti nanese duh srama. Moj prijatelju, zamisli samo šta možemo da očekujemo u podne ili uveče od onoga ko se bestidno ponaša u samo svitanje?”
Slušao sam Oca sa trepetom bez i jednog pitanja u strahu da bih njime mogao prekinuti misli i umanjiti važnost onoga što je Starac želeo da mi kaže. Bojao sam se kako ću sve zapamtiti. Osećao sam da se sva svetootačka mudrost nalazi u njegovim rečima. Nisam mogao prestati gledati i diviti se njegovoj celoj pojavi. Da sam mogao, utonuo bih ceo u njegovo biće samo da ga zauvek slušam i da zauvek prebivam u njegovoj blizini.
“Po oblačenju,” nastavio je starac “stani pred Gospoda Boga sa Jutarnjom Molitvom. Stojeći pred Ikonoma pomoli se Gospodovom Molitvom: “Oče naš koji si na nebesima…” i nauči ovu molitvu napamet jer je spasonosna u mnogim situacijama. Ali čuvaj svoje misli tokom molitve. Sabiraj ih i odvraćaj od ovozemaljskih maštanja. Zahvali Bogu što ti je darovao novi dan kao mogućnost tvog novog pokajanja jer mnogi ljudi odlazeći na spavanje jutrom se ne bude u ovom životu nego u večnom. Ponekad i najmanji strah može prouzrokovati smrt. Vidiš li da je i taj tvoj bezazleni put i mladalačka avantura mogla da te košta života? Ali ko nas spasava od smrti ako ne svedobri i svemilostivi Bog. Ko neprestano čeka na naše pokajanje i odricanje od grehovnog života? Niko drugi do Gospod i Bog naš. Zahvali Bogu za sva dobra, zahvali mu što je u protekloj noći snom osnažio tvoje telo i um da podneseš zamor dolazećeg dana i sve što se u toku toga dana dogodi. Moli se, moli čedo jer molitva daje krila kojima ćes se jednog dana vinuti na nebo.”
Eh kada bi sveti starac samo znao kroz kakva iskušenja prolazim tokom molitve. Da se po bezbroj puta vratim na jednu istu reč tek da bi povratio pažnju, dok se moje misli neuhvatljive roje u beskonačnosti. Ili da me savlada san, te padnem u postelju skrhan od umora jos pre no što izgovorim kraj molitve. Oprosti mi Bože, oprosti meni gešnom. I suze, kao izvori počeše da naviru u očima i da padaju niz moje obraze, suze pokajanja za sva moja grešna dela koja kao beskrajna filmska traka počeše da se odvijaju pred mojim očima.
Kao da je naslutio moju unutrašnju borbu starac nastavi:
“Posle svega, moli Boga da ti oprosti sva tvoja sagrešenja učinjena rečju, delom, svesno i nesvesno. I nikada ne zaboravi da si ti uvek jako grešan u očima Boga i Spasa našeg Isusa Hrista. Moli Boga bez prestanka, moli da ti podari snagu da se odupreš svakom grehu. Pažljivo razmisli o predstojećem danu, šta ćeš raditi, sa kim ćeš provesti vreme. Koji dogadjaji i prilike mogu izazvati greh; gde i kada. Da li imaš iskušenja od strane tvog ponosa, gordosti, ljutnje ili nekih ljudi…Razmisli kako bi mogao da ta iskušenja izbegneš, kako da se ponašaš da ne bi povredio ni sebe a ni druge.
“ Imaš li kolegu na fakultetu koji ima ljutit karakter?” najednom me je upitao starac. “Da,..da” odgovrio sam zbunjen ovim pitanjem. “Misli u napred kako ćeš se poneti u radu sa njim. Budi smiren i kulturan a znajući njegovu slabost trudi se da ničim ne izazoveš njegovu ljutnju e da ne bi ni sebe, a ni njega bacio u greh.”
Istina, imao sam kolegu sa kojim sam često dolazio u konflikt. I ma koliko se trudio da izbegnem rad sa njim, Božja volja bila je da uvek budemo neposredni saradnici u obavljanju mnogih stručnih vežbi na časovima laboratorije. Opet je starac nekako znao sve…
“Bez teškog truda nije lako da se zaštitimo od greha i da sledimo Gospodovo učenje. Posle molitve razmisli kako bi trebalo da se ophodiš prema drugima tokom dolazećeg dana. I ako te nešto ujutru omete da takvim mislima započneš dan, učini to bar jednom nedeljno, bar svake nedelje. Naše telo, uprljano praroditeljskim grehom je u stalnoj borbi sa našim večitim neprijateljem koji stalno pokušava da obriše iz naših misli naše Hrišćanske obaveze, nego želi da umesto njih podmetne ovosvetske zakone koji bi zadovoljili našu strasnu prirodu. Na nesreću našu, to mu često uspeva. Dete moje, ne slušaj ovog lažnog učitelja i svakodnevno opomeni se svojih duhovnih obaveza jer su ti one date od Gospoda i učini svaki napor da ih ispuniš kako je Bog to svojim zakonom propisao. Toliko za danas” rekao je starac, “a sada hajde da mi pomogneš u radu.”
Dobio sam svoje prvo poslušanje…
