Старац Јосиф Ватопедски – Живи свједок Живога Бога (3)

Старац Јосиф Ватопедски (2)

Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.

И поред свега овога, старац је успио да остане скривен за многе. Тек што би се негдје пројавила његова светост, он би нестајао. Желио је да буде скривен од очију овог свијета, и Господ му је то и даривао.

Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!“ А једном ми је чак рекао: „ Ах, тај о, Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!“ Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављамо своју отаџбину, да не заборављамо примјер који су нам дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца“, чувајући оно што су нам они у Цркви предали! Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима! Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.

А ево и какву је кончину имао наш блажени старац Јосиф Ватопедски. Посљедњих година, Старац се, као што смо поменули, повукао у једну келијицу која се налази близу Ватопеда. Желио је да се припреми за одлазак из овог варљивог свијета. Када би смо га питали: „Како сте, Старче?“, често би одговарао: „Е, чекам воз да дође да ме покупи и одведе у отаџбину (мислећи, свакако, на небеску Отаџбину), али, касни, не знам шта му је.“ Говорио је то некако носталгично… Иначе, посљедњих мјесец дана Старац је обављао читаво богослужбено правило напамет, па чак и у сну! Посљедњег дана свог овоземаљског живота, око 10 сати ујутро, Старац је рекао брату који га је служио: „Данас одлазим, јер осјећам смрт.“ Брат је одговорио: „Биће како Бог хоће, старче“! Неколико сати касније, рекао је: „Шта ће ови демони овдје?“ Мало касније, поново је упитао сабрата: „Ови Светитељи што су дошли, шта раде овдје? Да нису дошли да нам помогну?“ Брат је одговорио: „Да, старче, дошли су да нам помогну.“ Предвече, Старац је, очигледно обављајући богослужење напамет, упитао брата: „Како бјеше иде наредни тропар?“ Око 2:20 ујутро, старац се упокојио. Обавијештени су одмах игуман Јефрем и братија. Када су се братија скупила код Старца у келији, а прошло је било око четрдесет пет минута од упокојења, Старац је већ био положен на под цркве Преподобног Јосифа Исихасте, коју је Старац имао у склопу своје келије.

 

Руке су му биле прекрштене на грудима, и међусобно завезане бројаницама. Израз Старчевог лица је био потпуно миран, као да спава. Али, остала су му полуотворена уста. Монаси се сахрањују потпуно умотани и зашивени у мандију. Игуман је наложио да се Старац умота у мандију, али да му се, након тога, открије лице. Оци су рекли Игуману да ће можда бити ружно за видјети, јер су Старцу полуотворена уста. Али, игуман Јефрем је инсистирао да ураде као што је био благословио. Ставили су Старцу једну газу испод вилице, и завезали је изнад чела, не би ли се уста затворила, али није помогло.

Спремање Старца за погреб је трајало још неких четрдесет пет минута. Старац је био умотан и зашивен у мандију. Остало је било још да се исијече мандија изнад старчевог лица, по благослову Игумана.

Исијекли су мандију… и задивили се! Старац је сам затворио уста, и насмијао се! Израз читавог лица показује озареност и радост. Искрени да будемо, такав израз лица никада нисмо видјели! Ово је прво старчево чудо након упокојења! Ето, како је старац Јосиф љубио своју братију – хтио је, по навици да служи браћи, да им учини по вољи и у тој малој ствари, чак и по упокојењу.

….