Старац Јосиф Ватопедски – Живи свједок Живога Бога (1)

Да би племените успомене и у будућности постојале

као блистави путокази духовне историје,

оне се морају записати.

(Почетак житија Преподобног Јосифа Исихасте,

које је написао блаженопочивши

старац Јосиф Ватопедски, његово чадо)

Дана 1. јула 2009. године, упокојио се старац Јосиф Ватопедски. С обзиром да смо и ми духовни пород старчев, осјећамо потребу да широј јавности кажемо неколико ријечи о овом светом човјеку, на корист и укрјепљење свих.

Старац Јосиф Ватопедски рођен је 1. јула 1921. године, на Кипру. Његова мајка, која је у то време била у седмом мјесецу трудноће, отишла је на дан Светих Бесребреника у манастир њима посвећен, да се поклони. Ненадно, ту у манастиру се и породила. Изгледало је као да је дијете мртворођено. Међутим, установили су да је дијете живо, и одлучили да га одмах крсте. На Светом крштењу дјечак је добио име Сократис.

Када је младом Сократису било петнаест година, одлучио је да отпутује за Америку, гдје су његова старија браћа већ радила, и да им се придружи. Припремио је пасош, визу, и све што је било потребно. Али, прије него отпутује, зажелио је да оде у чувени манастир Ставровуни (на Кипру) да се поклони и затражи благослов Божији за пут. Са доласком у манастир, његов живот заувијек се промијенио. Манастирски комплекс, свете иконе и древне фреске, предио у коме се манастир налазио, али више од свега – живот монаха, оставили су на младог Сократиса тако снажан утисак, да је узео пасош и визу и поцијепао их, чврсто решен да остане у манастиру и служи Господу своме заувијек. Након неког времена проведеног у манастиру Ставровуни, духовник манастира, о. Кипријан, послао га је на Свету Гору, ради бољег духовног напредовања.

Фотографија у старчевом пасошу из тог периода.

Године 1946. у скиту Свете Ане упознаје старца Јосифа Исихасту, коме се духовно потчињава. Старац Јосиф га прима код себе, и тако он постаје први послушник старца Јосифа Исихасте. Од 1947-1959. године (тј. до старчевог упокојења) остаје уз њега, у строгом послушању и подвигу.

У спиљама Свете Ане. Храм Часног Претече братства Преподобног Јосифа Исихасте, коме је припадао блажени старац Јосиф Ватопедски.

Братство преподобног Јосифа Исихасте. Иза старца Јосифа Исихасте (који сједи) стоји старац Јосиф Ватопедски (трећи с десна)

Келија Благовијести у којој је боравило братство Преподобног Јосифа Исихасте све до његове блажене кончине.

У том периоду, од 1947. до 1959. године, око старца Јосифа Исихасте створило се читаво братство изузетних монаха.  Након упокојења старца Јосифа Исихасте, а по његовом благослову старца, братство се раздвојило. Свако од братије отишао је у посебну келију, и временом створио своје братство.

Старац Јосиф у Новом скиту, мало након упокојења Преподобног Јосифа Исихасте, а прије него што је основао своје братство.

Старац Јосиф (потоњи Ватопедски) послужио је Богу на разним мјестима: у Новом Скиту, Кутлумушу, манастиру Часног Крста (Минтис код Патмоса), у симонопетритској келији Благовијести код Кареје, поново, накратко, у Кутлумушу, и у Благовјештанској келији у Новом скиту. Живот са новим братством, које се из дана у дан све више увећавало, бивао је све тежи и тежи.

Фотографија из 1982. године, из периода када је старац Јосиф
накратко боравио у манастиру Кутлумушу.
На фотографији је са старцем Пајсијем Светогорцем,
јеромонахом Атанасијем (сада митрополитом Лемесолским) и
тада мирјанином, а сада Ватопедским монахом Нифоном
(економом ватопедског метоха у Ксантију)

Благовјештенска келија у Новом скиту,
коју је обновио и проширио старац Јосиф
за потребе свог братства, и у којој је боравио са
братством до одласка у манастир Ватопед.

 

Фотографије из свакодневног живота старчевог
братства у Новом скиту. Старац није себе
изузимао од послушања. Био је у исто вријеме и
старац и послушник љубави. Увијек је давао примјер
братији својим животом.

 

Тренуци одмора након послушања.

Старац Јосиф са два јеромонаха из свог братства
о. Атанасијем (сада митрополитом Лемесолским)
и о. Јефремом (сада игуманом  ватопедским),
 у Новом скиту, 1985. године.

Фотографија из 1986. године. Старац Јосиф у Новом

скиту са својим некадашњим сабратом,

а тада игуманом Дионисијата, старцем Харалампијем.

Старац фотографисан у тренутку док се моли у дворишту скита.

Старац у својој келији у Новом скиту.

Старац Јосиф крај свог радног стола, за којим је

свакодневно проводио више часова одговарајући

на многобројна писма духовних чада, и пишући књиге

Сам старац Јосиф Исихаста говорио је пророчки о својој духовној дјеци и братији: „Ови калуђерчићи ће обновити монаштво Свете Горе“. И тако се и десило! Први је о. Јефрем позван са својим братством да обнови и уреди манастир Филотеј. Не дуго након тога, из тог братства су обновљена и још три светогорска манастира. Касније, старац Јефрем, по Божијем промислу одлази у Америку, гдје оснива седамнаест манастира. Након одласка старца Јефрема са својим братством у Филотеј, и старац Харалампије добија на обнову и уређење манастир Дионисијат. Старац Јосиф, који је жарко желио да се испуни пророштво његовог старца, некако као да је остао једини на коме се те ријечи старчеве нису испуњавале, иако је био најстарији монах међу сабраћом. Али, Господ је имао своје разлоге због чега је одлагао време за то. Можда и јесте мало дуже чекао, али морало је тако бити, како би се створили погодни услови да добије можда и највећи дар од свих чада старца Јосифа Исихасте – манастир Ватопед. Манастир Ватопед се у то вријеме налазио готово у стању расула, са идиоритмичким уређењем и манастирским комплексом који се обрушавао. Напоменимо да је старац Јосиф са својим братством прешао из Новог скита у Ватопед на позив ватопедског братства, а по савјету и предсказању старца Порфирија.

Старац са братством и гостима 1987. године – посљедњи Васкрс у Новом скиту.